Djetinjstvo zlatnog vaterpoliste Filipa Filipovića o kojem ne priča

Filip Filipović je sa reprezentacijom Srbije juče osvojio zlatnu medalju, o čemu ne prestaje da se priča širom svijeta, a njegova životna priča puna je interesantnih detalja o kojima ne priča često.

Filipova majka Gospava ponosna je na najveće uspjehe koje je ostvario.

– Na porođaju davne 1987. godine doktor je pogrešio bio, mogla sam i da ne vidim Filipa. Srećom bio je tu jedan doktor koji me je spasao. Mamina želja je bila da trenira vaterpolo, a tata je hteo da trenira fudbal. Nisu našli nikoga na fudbalskom stadionu, pa su se eto, sticajem okolnosti, ipak opredeli za vaterpolo (smeh) – kazala je Filipova majka jednom prilikom.

– Završio je školu početnu koja traje tri meseca. Posle toga je prešao u školu vaterpola Partizana. Živeli smo na Banjici, u soliterima. U jednom trenutku je počeo da trenira košarku, a ja nisam htela da pričam sa njim zbog toga. Nedelju dana nismo reč razmenili. Onda je uzeo stvari i rekao mi: “Evo mama, idem na bazen, molim te pričaj sa mnom”. Tako je bilo. Sve je imao, da jede, oprano, al’ nismo pričali tih sedam dana – dodala je ona.

– On sam kaže da bi sad sve ponovo uradio, ponovo bi trenirao vaterpolo da se opet rodi. Rekli su mu da ima pet posto talenta, da je levoruk, da ga treba podržati, da uz rad dođe do 100 posto. Dobijao je puno isključenja nekada, sećam se. Brzo je naučio sve, da se spremi sam, da se obuče, da se snađe za sve. Išao je kao mali u kladionice, stalno sam nalazila ispod kreveta. Posle razgovora našeg više nije išao da uplaćuje. Ne mogu da kažem da nismo imali sukoba, jesmo – navela je Gospava.

– Nije bilo lako. Pubertet, svi znaju kako to ide. Lomio je vilicu, iskakala je časica, ali Filip se vraćao jači, jer “voda leči sve”. Majka nikad ne treba da razmišlja o povredama. Nikad on nije bio kriv, ali su se dešavale. Prljav je to sport. Dobio je jednom udarac preko vode od jednog italijanskog igrača. Polomio mu je bio vilicu na dva mesta. To je bilo neverovatno. Imao je dobrog lekara, pa je to prošlo. I dan danas ima traume od toga, pa se okreće u istu stranu, na isti način, kad god mu se neko približi u vodi – dodala nam je Filipova majka.

– Vozio je skuter, bila sam protivnik toga. Hteo je da proda skuter, ali je pre toga neko uspeo da ga udari u saobraćaju. I tad je imao povrede. Sve to prođe. Kad je odlazio iz Partizana plakala sam od sreće. Ja sam partizanovac, ali to su bile suze radosnice. Moja deca su moj najveći ponos. On je divan i brižan otac, ali bih volela da je više kod kuće. Tolerantan je. Današnja deca su čudo – zaključila je ona tom prilikom.