Rukometna renesansa Srbije tek je počela. Želimo da naš narod bude ponosan na nas, da opet veruje u srpski rukomet. Ključ poslednjih uspeha je zrelost igrača i sposobnost da preuzmu odgovornost kada se “lomi”. Toni Đerona je vrhunski stručnjak od koga mnogi mogu da uče. Na putu do cilja moramo ostati skromni.
Ovo je rezime intervjua sa Dejanom Milosavljevom jednim od junaka “orlova” u trijumfalnom baražu za odlazak na Svjetsko prvenstvo protiv Slovenije. Popularni Banda je za “Glas Srpske” govorio o evidentnom iskoraku nacionalnog tima, ličnom napretku i ambicijama, promjenama koje su se desile dolaskom španskog stručnjaka na kormilo, posebnom motivu koji je imao pred revanš u Kragujevcu…
Milosavljev i društvo su u velikom stilu izvadili vizu za Švedsku i Poljsku, iako ih žrijeb nije mazio kada ih je “spojio” sa neugodnom Slovenijom, reprezentacijom koja je ne tako davno osvajala medalje na najvećim takmičenjima.
Pa ipak, Srbija je sa dvije pobjede prošla dalje, najavila da je sposobna za velika djela, kao i da je januarsko razočarenje na kontinentalnoj smotri bilo posljedica pomalo nestvarnih problema sa virusom korona i povredama.
– Iskreno, kada smo saznali da su nam Slovenci rival, nismo bili oduševljeni. U prethodnom periodu smo se borili da nam prilikom žrebanja bude bar malo lakše. Ali eto, kuglice nam nisu bile naklonjene. Pripremili smo se najbolje što smo mogli, dali sve od sebe i prošli dalje. Nismo želeli da odustanemo od snova. Hteli smo da igramo na velikom takmičenju, da se borimo za Olimpijske igre, da ljudi budu ponosni na nas i da nas pamte po nečemu. Treba da ostavimo trag u reprezentaciji – počeo je Milosavljev.
Nakon revanša baraža u Kragujevcu, u kojem ste sa 16 odbrana bili centralna figura meča, izjavili ste da ste imali poseban motiv i da ste na teren izašli sa namjerom da poginete. O čemu je riječ?
U prošlosti nisam mogao da nastupim na dva prvenstva. Na jednom zbog povrede kolena, a na poslednjem zbog infekcije koronom. Uz to, dugo vremena nisam igrao u Srbiji, ni sa klubom, ni sa reprezentacijom. I sve mi se nekako poklopilo. Posebno jer mi je porodica bila na tribinama. Gledali su me supruga i sin. Motiv i želja su bili ogromni. Morao sam da se dokažem. Nismo sebi smeli da dozvolimo da propustimo ovakvu priliku pred našim navijačima. Ulog je bio veliki, igrali smo vruće glave, ali smo odradili dobar posao. Nadam se da smo pomogli ljudima da malo više veruju u srpski rukomet.
Reprezentacija Srbije i u skorijoj prošlosti je imala sjajne individualce koji su nastupali u najboljim evropskim timovima sa kojima su se borili za najvažnije trofeje. Međutim, nacionalni tim se po pravilu mučio. Zašto je to bilo tako?
Prethodno su i neke povrede kumovale slabijim rezultatima. Ali sada mislim da smo svi dodatno sazreli. Najbitnije je da svi igramo u svojim klubovima i da onda, kada dođemo u reprezentaciju, samo nastavimo istim putem. Sposobni smo da preuzmemo odgovornost u velikim utakmicama. Dosta igrača isto to prolazi u svojim timovima, jako je bitno da imaju kontinuitet, a kada je tako, sve je mnogo lakše.
Čini se i da je ambijent u timu na vrhunskom nivou i da ste spremni da “poginete” jedni za druge.
Da, stvarno. Atmosfera je odlična. Jako dugo se svi znamo. Igrali smo u mlađim selekcijama, nastupali i u domaćoj ligi. Približno smo istih godina, od najmlađeg do najstarijeg razlika je samo pet, šest, možda sedam godina. To je dobro. Svi smo otišli iz Srbije, pronašli neki svoj put. Nije bilo lako, ali izborili smo se.
Ekipa je pokazala da može i taktički da se prilagođava. U Celju ste igrali puno brže, na gol više, dok ste u Kragujevcu usporili ritam i zategli odbranu. Jeste li to svjesno uradili?
Kalkulacija nije bilo. U Sloveniju smo otišli da damo 100 odsto sebe, uopšte nismo mislili o revanšu u Srbiji. U prvih 60 minuta sve karte su bile otvorene, a na kraju nam je taj plus sa strane i doneo prolaz. Imali smo potom tri dana da pripremo drugu utakmicu. Videli smo neke stvari, i naše i njihove nedostatke. Kući nismo branili tri gola viška. Rival je bio na boljem nivo pa je i utakmica bila tvrđa. Ali, nismo želeli tako tešku borbu.
Preporod nacionalnog tima se poklopio sa dolaskom Tonija Đerone. Kolike su njegove zasluge?
Đerona radi kvalitetan posao, to je sigurno. Rezultati su jako dobri. To su pokazale i utakmice kvalifikacija za prethodno EP protiv Francuske i Grčke. Evropsko prvenstvo je bilo nešto slabije, ali teško da je moglo puno bolje, jer smo zbog pozitivnih odradili svega jedan ili dva treninga.
Španski treneri bilježe uspjehe u posljednje vrijeme. Je li teško prilagoditi se njihovom sistem igre?
To više nije samo španski sistem, to je rukomet na najvišem nivou. Imao sam priliku da radim sa španskim trenerima i u Vardaru. Lako se prilagoditi. Sve je objašnjeno do sitnih detalja i usmereno prema igračima. Svako u svakom trenutku zna šta radi. Svi mi učimo, svakim danom i od mlađih i od starijih. A od Tonija može baš dosta toga da se nauči. Naši ljudi bi mogli da budu malo otvoreniji, da mu priđu, izvuku pouke i nastave da se usavršavaju. Svi mi uvek imamo prostora za dodatni napredak.
Čuveni golman Abas Arslanagić voli da kaže da je golman pola ekipe. Slažete li se sa tvrdnjom popularnog Ake?
Svakako da golmani prave razliku u bitnim utakmicama. Neka bude kako Abas kaže. Ali dosta toga je i ne ekipi. Zavisi i od dogovora, šta bih ja trebalo da pokrijem, da znam odakle šut dolazi. Arslanagić spada u red vrhunskih golmana koji su uvek pravili razliku poput Arpada Šterbika, Dejana Perića, Niklasa Landina. Nadam se da ću dostići takav nivo.
Stručnjaci smatraju je Srbija jedna od rijetkih reprezentacija koja može da se pohvali sa dva vrhunska golmana, Vladimirom Cuparom i Vama. Kako Vi gledate na to?
Jako sam srećan što ljudi prepoznaju naš kvalitet. Ipak, ovo je tek početak naših reprezentativnih karijera. Da nas svrstavaju među najbolje moramo puno toga da osvojimo. Nadam se da će tako biti u budućnosti. Da igramo polufinala i finala na najvećim takmičenjima i tu potvrđujemo kvalitet. Sada smo samo prošli na SP. Izazovi nas tek čekaju. Za sada Španci i Danci imaju mnogo medalja. Moramo da osvajamo pehare da bismo bili na njihovom nivou. Na putu do njih treba da ostanemo skromni.
Vaš tim Fihse Berlin bori se za titulu u Bundesligi. Lider Magdeburg bježi šest koraka i dočekuje “lisice” u narednom derbiju. Da li je moguće nadoknaditi zaostatak ili je drugo mjesto koje garantuje plasman u Ligu šampiona realnija opcija?
Imali smo jedan veliki kiks, izgubili smo bod kući protiv Hanovera. Da nismo, imali bismo veće šanse za prvo mesto. Mada, Magdeburgu je pala forma i zato ne gubimo nadu da možemo do pehara. Drugo mesto jeste izglednije, ali uz malo sreće možemo da napadnemo titulu.
Zašto Banda?
Banda je porodični nadimak. U Dolovu, odakle sam rodom, svaka familija ima svoj nadimak. Ja svoj vučem od dede i oca. Nasledio sam ga. Drago mi je zbog toga i prija mi. U Nemačkoj me, pak, zovu Milo. Ne znam da li im Banda iz nekog razloga ne odgovara ili im je samo lakše. Ali, ne smeta mi.
Vaskrs
Kao profesionalac mnogo vremena provodite odvojeni od porodice. Hoće li tako biti i ovog Vaskrsa?
Da. Ali lepo je što smo od kluba dobili slobodno do prošlog četvrtka. Ostao sam u Srbiji, imao tri slobodna dana koja sam proveo sa porodicom. Dobro mi je došlo posle reprezentativnih obaveza. To vreme sam iskoristio jako dobro. Napunio sam pluća za finiš sezone u Nemačkoj i osam utakmica koje su pred nama.
2 Comments