Bilo je istorijskih trenutaka. Bilo je i junačkih pogibija, kao u dvomeču protiv Rendžersa. Bilo je mnogo pobjeda. Ali bilo je i kritičnih trenutaka. Nekako tako može da se opiše prvenstvena sezona Crvene zvezde, zaokružena sada već standardnom slikom za kraj maja u Ljutice Bogdana – podizanjem šampionskog pehara.
Tačka na sezonu još nije stavljena, ali Dejan Stanković može da kaže da je ispunio dva od tri cilja. Napravio je iskorak u Evropi i titulom obezbijedio još jednu jesen u grupnoj fazi UEFA takmičenja. Mada teško da bi se iko na Marakani zadovoljio grupom Liga konferencije.
Trener crveno-belih Dejan Stanković je u razgovoru za klupski sajt pričao o sezoni na izmaku, sa akcentom na vrlo teške trenutke. Eliminaciju od Šerifa i decembarski duel sa Radnikom koji je Zvezdu ostavio u nedozvoljnom minusu, pet koraka iza večitog rivala.
Mogu samo da čestitam momcima koji su sezonu odradili maksimalno i na vrhunskom nivou. Verovali su i kada mnogi nisu, rekao sam i posle utakmice bilo je minus 11 na poluvremenu u Novom Sadu, a posle te utakmice i minus osam. Iz dva meča koja su nam nedostajala da odigramo, na jednoj utakmici smo napravili i kiks bilo je minus pet. Počeli smo ovo bajkovito proleće i samo mi znamo kroz šta smo prošli – poručio je Dejan Stanković.
Priznao je da je tokom prošlog leta bio u profesionalnoj dilemi. Čak i da su mu se u glavi motale misli vezane za odlazak.
– Nisam izlazio da to pričam, trpeli smo, u sebi sam trpeo. Možda jedan od najtežih momenata, nije bio toliko Šerif, da ne kažem da sam vruće glave. Mogao bih da stavim u istu ravan Šerif i nerešeni rezultat protiv Surdulice (1:1) gde smo otišli na minus pet. Ako sumiram celu godinu, medalju sam dao Delijama, jer su oni zaslužili tu medalju, sa moje strane, jer da nije bilo njih ko zna da li bih ja imao šanse da je osvojim. Dosta puta sam rekao da mi se svašta motalo po glavi prošle godine na leto. Hvala Bogu da sam ostao, hvala Delijama, hvala klubu što je verovao, hvala igračima i mom stručnom štabu, stali su iza mene, nije bilo lako.
Zvezda se u jednom trenutku izdigla. Čak ostvarila istorijski rezultat u Bragi, ali je potom potonula. Remi u Surdulici uz požar u svlačionici nije nagoveštavao ništa lepo.
Posle toga Surdulica, taj decembar i minus pet, nismo navikli kao klub da budemo u minusu, zbog toga smatram da je ova godina posebna, Bila je najteža u poslednjih pet, ali i najlepša, jer se igralo do poslednjeg minuta. Kada sam rekao da očekujem 40 hiljada ljudi, ja sam to znao i verovao u to. Želeli smo svi da ispišemo istoriju i da napravimo jedan ozbiljan preokret koji će se prepričavati. Uspeli smo da skupimo snage, da odradimo fenomenalne pripreme, da se stegnemo i opet podvlačim da samo mi znamo kroz šta smo prolazili.
Posebno se osvrnuo na jedan sastanak.
– Ima jedna anegdota da sam se ja video sa Zvezdanom Terzićem 19. decembra na Svetog Nikolu, na stadionu Zvezde bila je nedelja, šest popodne, sami nas dvojica. Jedan ozbiljan i direktan sastanak, isto tako i težak, detalje neću iznositi, ali posle njega smo ustali, zagrlili se, pružili ruku jedan drugom i od njih sam dobio zaštitu, mnogo saveta, vetar u leđa i uspeli smo da ispišemo istoriju.
I pored toga Zvezda je bila u vrlo lošoj situaciji. Partizan je u prvom proljećnom derbiju imao meč loptu.
– Pre svega treba da ubediš sebe da to možeš da uradiš, posle toga treba da ubediš igrače, kao i navijače i klub. Treba da ubediš sve da minus pet nije nedostižno. Videli ste i sami koreografiju na derbiju, znači da su verovali, to ti daje snagu. Kako da odutaneš, nemaš pravo da odustaneš, ideš do kraja. Tako je i bilo, preponosan sam na sve oko sebe, na svakog čoveka koji je bio pored mene, na sve vas, stručni štab, Zvezdana Terzića, Mitra Mrkelu, našeg predsednika Svetozara Mijailovića, našu legendu Dragana Džajića, još jednu Zvezdinu zvezdu, Vladimira Petrovića Pižona, na sve koji su bili tu. Svaki njihov savet zlata je vredan, oni su ljudi prošli decenije ovde u Crvenoj zvezdi i znaju kako je gubiti i znaju i kako je dobiti. Svi ti saveti su zlata vredni. To je jedan čudan spoj, ja u tom decembru i kada sam otišao na domor nisam progovorao do 3. januara, jednostavno sam morao da prebolim. Onda je krenulo sve od Božića. Familija isto ulivala ogromnu energiju, videli su me, pustili su me da prebolim, da dođem sebi uz njihovu pomoć i podršku, kako Ane, tako i momaka. Taj mir i ta sigurnost koju imam to jednostavno ne može da se opiše rečima, taj sklop mora da se upotpuni da bi ti odreagovao i ubedio sebe, stao u prvi red, da bi grupa krenula za tobom.
I čini se da više nema nikakve dileme da će Dejan Stanković u bližoj budućnosti ostati u Ljutice Bogdana. Možda i pokuša da prestigne Miljana Miljanića koji je osvojio šest titula.
Posle Crvene zvezde ne moram da budem trener više nikada, samo me raduje što se sve više približavamo rečima Siniše Mihajlovića, ako se neko seća njegovog intervjua kada je rekao – „Neka Deki ostane deset godina pa ću ja onda doći posle njega“, tako da idemo dobrim putem.
Osvrnuo se Stanković i na fenomenalnu koreografiju na stadionu „Rajko Mitić“.
– Bilo je fenomenalno. Iskreno iscrpela me, iscedila me utakmica emotivno, svašta ti prolazi kroz glavu, ali tu si verujemo, zajedno smo uradili veliku stvar. Pritisak se osećao, probao sam da prenesem igračima iskustvo koje sam imao ja, kada sam igrao fudbal pre sto godina, tri Skudeta sam uzeo u drugom poluvremenu, na poluvremenu sam ih gubio, ali sam ih u drugom uzeo. Moramo da budemo spremni od jula do kraja maja, za svaku loptu, nema opuštanja. mozzartsport.com
