Spuštena je zavjesa na još jednu fudbalsku sezonu u Srbiji.
Crvena zvezda je ponovo u direktnom duelu sa Partizanom demonstrirala da jeste najbolji tim u državi.
Za nijansu, dve ili tri – nije bitno. Opet je pokupila sve moguće trofeje i zasluženo se šepuri petom uzastopnom titulom šampiona, odnosno, drugom vezanom “duplom krunom”.
Da je imala malo više sreće u kvalifikacijama za Ligu šampiona protiv Šerifa, ili u osmini finala Lige Evrope protiv Rendžersa, mogla je ovu sezonu da učini još izvanrednijom.
No, iovako u Ljutice Bogdana zasluženo teče šampanjac ovih dana, nasuprot Humske, gdje vlada nikad tmurnija atmosfera.
Partizan treću godinu zaredom nije osvojio niti jedan trofej, što se ne pamti u novijoj istoriji.
Najbolji igrači neobjašnjivo odlaze ili bivaju otpušteni, transferi mladih igrača od čega se živi uopšte se ne naziru i može se reći da je klub u potpunom rasulu.
Kompletno sivilo, da ne kažemo crnilo, upotpunio je trener Aleksandar Stanojević koji je podigao sidro i prvi napustio brod koji tone.
Krenimo od najboljeg utiska finala Kupa i novog susreta “večitih” – Aleksandra Kataija. Čovek je sam napravio razliku između dva tima, i to ne jednom, nego dva puta.
Treneri uvijek u najavi derbija ističu da ga rješavaju jedan detalj, trenutak inspiracije, potez, a Dejan Stanković je imao sreću da na svojoj strani ima Magika Kataija.
Da, možda su mogli crno-beli da izađu bolje u blok u 26. minutu kada je Katai ispalio bombu u rašlje gola Nemanje Stevanovića ili Nemanja Miletić u 72. minutu nije smio da promaši loptu, ali njegovi majstorski potezi nikako više nisu slučajnost.
Katai je ove sezone Partizanu dao četiri gola, dok je Partizan Zvezdi postigao – dva.
Ponovo igra najbolji ples u životu i jasno je svima da zaslužuje mnogo više od nivoa srpskog fudbala.
Reći će mnogi, pravo je čudo kako do sada nije igrao ozbiljniju rolu u “ligama petica”, ali to je produkt svakodnevne realnosti u kojoj nismo navikli da najbolje što imamo ostaje u Srbiji.
Možda Katai baš to i želi…
Stanojević prvi pobegao sa broda koji tone
Navijači Partizana neće zaboraviti Aleksandru Stanojeviću ulazak u Ligu šampiona 2010. godine, dvije titule prvaka Srbije, kao i brojne pobjede nad najvećim rivalom, ali neće ni fijasko u drugom mandatu, i to na svim poljima.
Od njegovog dolaska u septembru 2021. godine nije osvojio niti jedan trofej, nije nijednom pobijedio u derbiju, doživio je evropske bruke porazom od Flore iz Talina i “petardom” usred Humske od Fejenorda, a uspio je da uđe u otvoreni rat sa navijačima Zvezde što nikako nije smio da dozvoli.
Potrošio se iz nedjelje u nedjelju ponavljajući kako je “brutalno pokraden”, dok su mu sa druge strane Topčiderskog brda lijepili etikete da je lud.
Za vrijeme njegovog mandata neobjašnjivo su otišli Takuma Asano i Sejduba Suma, igrači koji su često bili tas na vagi upravo u duelima sa Zvezdom.
U januaru je, sa plus pet na vrhu tabele, na sva zvona pričao da mu pojačanja nisu potrebna, čak i kada je tešku povredu doživio Danilo Pantić.
Kao da nije smio sam sebi da prizna ono što je sada kristalno jasno – da mu je tim vidno limitiran i da nema šampionski gen.
Do kraja je ostao privržen upravi kluba, pravdajući je da je finansijska situacija u klubu odlična i da je imao sve uslove za rad. A sve ukazuje da nije baš tako.
Nešto je definitivno trulo u ulici Humskoj…
Zanima li Srbiju fudbal?
Možemo istaći i da su igrači Zvezde i Partizana “ispoštovali” što se tiče golova, jer smo prvi put u poslijednjih 11 susreta “večitih” dobili meč koji je otišao u 3+.
I tu se završava spisak dobrih stvari koje smo vidjeli u četvrtak na stadionu „Rajko Mitić“.
Dok Englezi pune “Vembli” kako god požele, Italijani “Olimpiko”, a na “Kamp Nou” ženski fudbal gleda preko 90.000 ljudi, u Srbiji najveću svetkovinu nije htjelo uživo da pogleda ni 20.000 duša.
Samo četiri dana ranije, za utakmicu Zvezde i Voždovca i proslavu titule izvršena je opšta mobilizacija u crveno-belim redovima i prisutno je bilo gotovo 40.000 ljudi.
Na finale Kupa između Zvezde i Partizana, po izrazito lijepom vremenu u Beogradu, došlo je više nego duplo manje ljubitelja fudbala.
Pametnom dosta.
Nekada su roditelji zvezdaši učili svoje sinove i kćeri da u pola noći znaju ko su “Zvezdine zvezde”, a ovi današnji gledaju i ne vjeruju šta vide kada pogledaju sjevernu tribinu.
Prvi put od kada je selektor fudbalske reprezentacije Srbije i od kako je donio nezapamćenu euforiju svojoj zemlji direktnim plasmanom na Svjetsko prvenstvo u Kataru, Dragan Stojković Piksi, zvanično peta “Zvezdina zvezda”, došao je na stadion da uživo pogleda utakmicu svoje Crvene zvezde i Partizana.
Izgledalo je da to znači da će biti zakopane “ratne sjekire” ničim izazvano isukane od strane Zvezdana Terzića, a zapravo je Stojković dobio još jedan nož, pravo u leđa.
Od navijača koji se i dan danas kunu u njegov gol iz kornera na “armijskom pašnjaku” i diče da je Zvezda imala jednog od najboljih igrača koji su ikada pikali fudbal, stigla je poruka:
– Nikada nije bila tvoja, ti nikada nisi bio naš. Decenijskog potopa posle tebe, seća se svaki zvezdaš. Sayonara – pisalo je na transparentu na Sjeveru.
Zvezda se uvijek ponosila svojom istorijom i kunula u sopstvene legende, a kako se nijednim slovom nije ogradila od ove poruke, i sama se odrekla istih.
Crno-bela bruka
Ništa manja nije sramota koju su pokazali igrači Partizana po završetku finala Kupa i, samim tim, za njih gubitničke sezone.
Velika većina igrača i trenera poraženog sastava nije željela da gleda kako najveći rival podiže trofej, te su prije nego što praksa to nalaže, napustili teren.
Lekciju iz ljudskog obrazovanja, poštovanja i, prije svega, vaspitanja pokazala su samo šestorica fudbalera: Bibars Natho, Miloš Jojić, Ivan Obradović, Filip Holender, Rikardo Gomeš i Kvinsi Menig.
Međutim, i oni su vrlo brzo “otjerani” od strane sopstvenih saigrača, u čemu su prednjačili kapiteni Lazar Marković i Milan Smiljanić a sve je to “aminovao” odlazeći trener Aleksandar Stanojević.
– Šta je trebalo? Da pevamo sa njima na bini. Ne vidim šta je sporno. Ne treba da budemo tu kada oni slave. Bili smo krajnje korektni. Svima smo čestitali, išli smo od igrača do igrača i njihovom stručnom štabu. Ne možemo da stojima sa njima na bini i da slavimo – rekao je Stanojević na konferenciji, kao da je to najnormalnija stvar.
Ali nije. I ne smije da postane normalna i ustaljena praksa.
Ipak je ovo samo sport, kome se svi zajedno uvijek (ne)rado vraćamo. B92