Nebojša Uške Vučićević imao je jako živopisnu karijeru. Životna priča ovog nekadašnjeg asa beogradskog Partizana je jako zanimljiva. Ovaj Dorćolac, koji za sebe kaže da nema „dlake na jeziku“ to je i dokazao prije četiri mjeseca u emisiji Moja priča, Elta televizije.
Niko ni slutio nije da mu je to posljednji intervju…
U nešto malo više od jednog časa intervjua iznio je mnoge zanimljive stvari. Neke manje, neke više poznate, ali i anegdote koje ćete sigurno čuti prvi put.
Popularni Uške kako ga znaju svi od Vardara do Triglava pet godina je nosio dres Partizana. Bio je akter mnogih velikih mečeva. Posebno teško mu je pala eliminacija od Rome u Kupu UEFA 1988. godine.
Crno-bijeli su dobili prvi meč u Beogradu 4:2, dok je u Rimu bilo 2:0 za Romu, koja je zahvaljujući pravilu gola u gostima prošla dalje. Tek kasnije je saznao da je ta utakmica bila namještena…
– Ja kad pričam, pričam samo istinu. Mi smo Romu ponizili u Beogradu. Atmosfera je bila neponovljiva. Što se revanša tiče, bilo mi je sve čudno, od odlaska tamo…Mi nismo imali normalan ručak tamo, već smo jeli pice u autobusu. Sama utakmica je imala čudan tok. Nije nama Roma pravila neke šanse, gubili smo 1:0, ali i sa tim rezultatom smo išli dalje. Međutim, primili smo i drugi gol…Meni ništa nije bilo sumnjivo u početku, ali kasnije sam vidio neke igrače, koji nisu bili baš tužni…Međutim, 10 godina poslije te utakmice čovjek koji je tada (u periodu mečeva protiv Rome) bio u klubu morao je da pobjegne iz Srbije zbog te utakmice. Ja sam igrao u Sloveniji tada, on mi se javio i pitao je da prespava kod mene, jer je krenuo za Austriju. Sve mi je tada ispričao. Nisam mogao da vjerujem. Ja sam to već pričao na jednoj pres konferenciji. Od tada sam prekinuo odnose sa par mojih tadašnjih saigrača. Četiri, pet igrača je dobilo pare i „pustilo“ utakmicu. Gore od svega je što smo prevarili naše navijače, kojih je dosta bilo u Rimu. Da smo prošli i cijene bi nam porasle…To se poslije zataškalo…Ja to nikad ne bih uradio, ali boli me to…priznaje Vučićević.
Nakon Partizana Vučićević je igrao u francuskom Mecu, španskoj Salamanki, bio u Koreji, u ekipi Daevu rojals, zatim na Kipru za Evagoras, ali jedna stanica prije Slovenije i Amerike posebno je zanimljiva – Mladost Umčari?!
– Godina je 1996-a, moji Dorćolci su igrali derbi za ulazak u Srpsku ligu protiv Mladosti iz Umčara. Uprkos svim naporima izgubili smo u „120 minutu“ iz penala, koji nije bio. Umčari su prošli dalje. Gazda tih Umčara me je vidio na utakmici. Sutradan su me zvali neki ljudi iz Partizana, čiji je on bio jedan od sponzora i želio je da ja dođem kod njih. Gdje da idem u Umčare?! Ne zanima me to. Kažu meni ovi moji iz Partizana, idi, on je čovjek „pun k'o brod“…A baš dan prije toga moja supruga i ja smo šetali i vidjeli u Eurosalonu neku kuhinju koja košta 25 000 maraka. Ja imam te pare, ali gdje da ih dam…Gledajte sad, moj otac koji je potpukovnik imao je 20 maraka penziju…Ipak, odem ja na taj razgovor, reko’ da vidim šta nudi, a i ja sam malo povrijeđen, nisam na maksimumu…Kako sam se približavao toj firmi vidim ja neke fontane, čuda…Razmišljam u sebi, ako mi da 25 000 maraka na ruke, 1000 maraka platu, taman šest mjeseci da se oporavim, pa ću opet u inostranstvo…Dolazim ja, prima me sekretarica, već sam ja to digao na 50 000…Ona mu javi da sam stigao, on izbaci neke ljude i odmah me primi u kancelariju, vidim ja i tamo neke fontane, sto dugačak 15 metara…Već sam ja to digao na 60, 70 000 hiljada…Zapali on tompus, poče priča, ustaje, kaže, ja sam veliki navijač Partizana, volio bi da dođeš kod nas…Kažem mu da on iznese uslove, da ne bih ja sad „lupao“…Reče čovjek, daću ti 100 000 maraka na ruke, imaš 500 maraka čim se skineš za utakmicu, dakle prije početka utakmice i pun rezervoar goriva. Da mi čovjek pare (100 000 maraka), ja ih stavim ispod majice. Dođem kući, istresem ih pred ženu, ona gleda…ne vjeruje. Poslije smo kupili onu kuhinju, uz osmjeh ističe Vučićević.
Trenerska karijera Nebojše Vučićevića teško da će dostići sjaj igračkih dana, međutim ima i tu zanimljivih priča.
– Bio sam na klupi Hajduka iz Kule, Nikola Džomba je bio predsjednik. Imali smo takvu ekipu da je rijetko ko mogao da nas pobjedi u Kuli. I dolazi nama Zvezda. Okolnosti su takve da mi ne možemo da dobijemo taj meč, ali meni je bitno da mi se niko ne povrijedi, jer već u narednom susretu smo trebali igrati jako bitan derbi protiv Vojvodine. Ne bi oni nas dobili do sutra, ali ‘ajde…Gaj je grubo faulirao Davidova. Ja sam mu dobacio, on me je opsovao, a ja sam mu onda rekao svašta…Frka se velika digla, skočio je i tadašnji trener Zvezde Dušan Bajević, ali i njega sam iznapušavao…Reko sam mu ‘sjedi tamo magarče’, nije to bilo primjerno, naravno…Bajević je sutra u novinama rekao da sam huligan, a ja sam htio da zaštitim igrača, pojašnjava Vučićević.
„Uške“ je drugovao sa brojnim „žestokim“ momcima sa beogradskog asfalta, estradnim umjetnicima, ali kako kaže, jedan je Džej.
– Džej je bio poseban dasa. Baš smo se družili to je nezaboravno…Jedno jutro, oko četiri sata spavam i zvoni mi telefon. Žena gleda, pita ko me zove, ja vidim nepoznat broj. Razmišljam da li da se javim, reko ‘ajde, možda je nekom potrebna pomoć. Zove me moj drugar iz policije i kaže, ‘uhvatili smo Džeja, koji je dobro pod dejstvom alkohola, ali i drugih supstanci, moram da ga hapsim, kaže mi da je tvoj drug’. Reko jeste, ‘ajde pusti ga, nek se naspava, pa ćemo sutra sjesti svi kod mene na ručak u restoranu da se ispričamo. Kaže ovaj moj dobro, uzima Džej slušalicu i viče: ‘Đoni (tako je sve ljude zvao) hvala ti do groba, malo sam mu dao i ovo i ono…’
Kompletan intervju pogledajte u linku ispod.
