Đorđević: Otac trener Zvezde, a ja na derbiju sa šalom Partizana

Legendarni srpski košarkaš, a sada trener Aleksandar Saša Đorđević govorio je o zanimljivim detaljima bogate igračke karijere.

Đorđević je pričao za Špance pre svega o trenerskim veličinama koji su umnogome uticali na njegovu bogatu karijeru.

“Pa, neću identifikovati, jer mislim da svako mora izabrati svoj sopstveni put kao osoba, kao igrač i sada, kao trener. Ali iskustvo sa svima onima koje si naveo mi je mnogo pomoglo. Dodatno, imao sam sreće da godinu dana radim sa profesorom Nikolićem u Partizanu, u Željkovoj prvoj trenerskoj godini”.

“Svi ti velikani su bili moji treneri i učitelji. Trudim se da iz svakog izvučem nešto, da vežbam kao student, jer istina je da sam imao sreću da se susretnem sa svim tim trenerima na svom putu. Kao igrač, veoma sam zahvalan. A sada, kao trener, shvatam njihovu važnost još više. Prvo, što su me podržavali, prepoznali i izabrali. A drugo, što su me učili, trenirali, razgovarali sa mnom, razmenjivali iskustva i mišljenja… Zatim, kada sam odlučio postati trener, setio same se svakog od njih, u zavisnosti od okolnosti. Nije mi teško da ih imenujem i setim se šta su rekli, jer istina je da su ostavili veoma veliki utisak na mene”.

Đorđević je živa legenda Partizana, kojem je 1992. doneo titulu šampiona Evrope, dok je njegov otac bio trener Crvene zvezde.

“Imao sam pet ili šest godina, i na jednom derbiju protiv Partizana nosio sam šal i malu zastavicu Partizana… dok je on bio trener Crvene zvezde. Sećam se da se tada pojavio članak u jugoslovenskom novinama pod naslovom “Sin protiv Oca”. Još uvek ga čuvam. Imam veoma lepa sećanja na te početke jer me je otac uvek puštao da budem u dvorani, vodio me sa sobom da gledam velike igrače. Tako sam počeo malo da odlučujem o tome da postanem igrač”.

Odmah je znao šta želi u budućnosti.

“Bio sam Partizan od malih nogu”

“Odluku sam doneo jednog dana dok smo gledali utakmicu Svetskog prvenstva u Kolumbiji. Jugoslavija je igrala protiv Sovjetskog Saveza ili protiv Sjedinjenih Država. Bilo je tri ujutru i rekao sam svom ocu: ‘Ja ću biti to’. A otac: ‘Ah, košarkaš’. Ja: ‘Ne, ne, reprezentativac’. Otac: ‘Ah, dobro! Kakva sjajna ambicija imaš’. Ja: ‘Ne, ne razumeš me. Osvojiću medalju sa reprezentacijom'”.

I osvojio je, i to pet zlatnih te po jednu srebrnu i bronzanu kao igrač, te još tri srebra kao selektor.

“Oduvek sam se sećao tog događaja kada sam odlučio da budem košarkaš. Tako su počeci bili u Crvenoj zvezdi kada sam bio mlađi. Zatim, sa 15 godina, prešao sam u Partizan. Bio sam navijač Partizana. Odrastao sam u kraju gde Partizan igra. Odrastao sam uz legende poput Kikanovića ili Dalipagića. Uvek sam išao da gledam utakmice. Moj deda je bio partizan, ratni heroj. Moja baka mi je šila crno-bele majice. Moj otac je bio iz Crvene zvezde, koja je bila komunistička ekipa, a ne iz Partizana. Tako su počeci bili. Bio sam Partizan od malih nogu”.

Đorđević je otkrio, i to, na šta je posebno ponosan.

“Pa, mogu vam pričati o titulama, medaljama i svemu tome. To je jedan deo, ali drugi deo su moji odnosi s ljudima, prave prijateljstva s ljudima koji su bili važni, s mojim kolegama, menadžerima, predsednicima… To će uvek ostati sa mnom. Ponekad, taj ljudski deo u nama se ne vidi ma koliko neko želeo. Mi retko govorimo o tome, a istina je da je to meni veoma važno, mnogo više nego rezultati, medalje ili titule, ili MVP, ili bilo šta drugo. I to je to, s prilikama koje sam imao, mislim da sam neke stvari dobro uradio, veoma dobro, a ponekad, sigurno, i neke ne tako dobro. A sada, cela ta istorija mi pomaže, sva moja iskustva kao igrača određenog nivoa, određenog karaktera; to mi mnogo pomaže da obavim druge vrste poslova, da gradim timove, znajući kako da biram igrače, da se povežem s njima… Sve to mi mnogo pomaže i ja napredujem, a opet ne prestajem da budem svoj”.