Direktan, iskren, svoj – Milan Gurović. Takav je bio i u intervjuu koji je dao banjalučkoj Elta televiziji u emisiji Moja priča. Jedan od junaka Indijanapolisa istakao je da posljednji put priča o jednom od najvećih uspjeha jugoslovenske i srpske košarke.
– Rekao sam da neću više da pričam o tome, ali još jednom ću da spomenem. Imaš ove dušebrižnike koji pričaju da mi ustvari nismo dobili kao pravi Drim tim?! Samo ću podjsetiti da su od njih 12, devetorica bili Ol star igrači, da su imali jednog Redži Milera, koji je legenda NBA lige, da su imali četvoricu igrača sa “prstenom”: Šona Meriona, Bena Valasa, Pola Pirsa i Majka Finlija. Znači – kraj! Nema više šta da pričam. Dva dana uoči utakmice smo znali da ako ih Argentina dobije da idemo na njih. Argentinci su ih razbili u grupi. Sjedimo mi poslije na tribinama i pričamo i kaže Bodiroga: “Momci, ako ih je Argentina dobila, možemo i mi! Nisu oni nepobjedivi!” Vjerovali smo da ih možemo dobiti i to se i desilo. Kari Pešić mi je taj dan 300 000 puta ponovio: “Čuvaćeš Redži Milera, čuvaćeš Redži Milera, čuvaćeš Redži Milera…” Rekoh: “Dobro, Kari čuvaću ga, neće mi dati ništa!” Na kraju mi je dao šest poena?! Vjerovatno je on izazvao taj neki bijes u meni, istakao je Gurović i dodao:
– Hoću da kažem i ovo, nikakav Marko Jarić nije mene “ložio”! Ovo je idealna prilika da mu vratim! Kao on će mene da “loži”, kao beogradski šmeker, on će mene da navuče da se ja ložim na Redži Milera…a Jarić je inače takva “igračina” bio! Marko Jarić ne zna ko mu “glavu nosi”, tako da smo sad kralju 1-1, poručio je Gurović nešto što je sigurno dugo čuvao u sebi.
Još malo o utakmici protiv Amerikanaca i samom finalu.
– To šta sam pogodio protiv Amerikanaca, to je bio poklon od Boga, jer sam cijeli život pošteno radio i on je to vratio! Nisu to apsolutno bile izgrađene akcije, jednostavno sudbina je tako rekla! Hoću da kažem i ovo da, ništa mi ne bi uradili, ništa ne bi osvojili da nije bio našeg kapitena Dejana Bodiroge! Naravno i Peđa Stojaković je vrhunski odigrao finale, on i Dejan su nas držali u toj utakmici, ali smatram da je Dejan Bodiroga najzaslužniji za osvajanje zlata! Argentina je, po meni imala najbolju ekipu, ali mi smo imali Dejana Bodirogu! Kad kralj uzme loptu, sklonite se, u jednom dahu je rekao Gurović.
Gurović je ispričao i jednu anegdotu sa prvog okupljanja kod Svetislava Pešića.
– Kada je došao Svetislav Pešić onda za selektora, on je pozvao nas 60, 70 kandidata za reprezentaciju u Železnik. Ja sam sa tadašnjom suprugom išao na neku svadbu, bio sam onako u odijelu sa sve ruzmarinom i došao sam sa svadbe. Razmišljam biću dva sata i vraćam se. Tako je i bilo, on je održao jedan govor od dva sata, rekao je pauza i još će pričati dva sata. Međutim, ja pogledam na sat i kažem: “Ma daj” i ovako sam 2000 otpao sa spiska, reko neću ići ni sada i ja se pokupim i odem. Međutim, u šest popodne, meni zvoni telefon:” Ovdje Svetislav Pešić, gdje si ti?” Reko: “Pa bio sam, javio sam Vam se”. Kaže: “U drugoj turi gdje si bio? Pa otišao sam, hoćete iskreno da Vam kažem, ja nemam stvarno vremena, znam da sam prošli put bio odstranjen, vjerovatno ni sad neću ići, tako da nema potrebe da dolazim”. Na šta mi je on rekao za pola sata da se nacrtam “u tom i tom kafiću”. Kažem: “Ne želim!” On kaže: “Čuješ šta sam ti rekao”. Ja dođem, ispričamo se i kaže mi da jako računa na mene, i tako je i bilo, otkriva Gurović.
Milan Gurović je 2000. godine odbio Panatinaikos, jer ga Željko Obradović nije uvrstio među 12 igrača koji idu na Olimpijske igre u Sidneju.
– Rastao sam sam. Nisam imao nekoga ko bi me posavjetovao. Dragan Šakota jeste bio moj košarkaški otac, ali sam se ja probijao bez ičije pomoći kroz karijeru. Roditelji su mi bili u Novom Sadu, nisu bili iz košarkaške priče, a ja sam imao nezgodan temperament i svjestan sam da sam griješio. Karakter mi tada nije dozvolio da odem u PAO iako me je Željko tri puta zvao da dođem. Nisam otišao jer sam tada smatrao da sam nepravedno otpao sa spiska za Sidnej. Tada sam imao 24, 25 godina i iz nekog mog revolta sam rekao da neću! To može samo lud čovjek da uradi. Sada moj sin da ima takvu priliku, naravno da mu se ne bi to desilo, jer sigurno bi otišao kod najboljeg trenera ikada. Poslije smo Željko i ja pričali, izvinio sam mu se kad je slavio rođendan, rekao sam mu da sam bio klinac koji tada nije razmišljao, kao što sad sa 46 godina razmišljam. Inače smo drugovi Željko i ja, ističe Gurović.
Otkud u Vojvodini?
– Poslije Unikahe imao sam predugovor sa Taukeramikom, kod Duška Ivanovića, međutim tu sam ja čuo razne priče da se igrači kod Duška masovno povrijeđuju, što naravno nije istina, ali džaba, nešto je “ušlo” u moju glavu. U tom momentu svi dobri klubovi su bili popunjeni i ajde ja riješim da se vratim u Vojvodinu. Katastrofa! I pazi sad, u decembru dobijem poziv Grega Popovića da pređem u San Antonio i Vojvodina nije htjela da me pusti, jer smo imali neke velike ambicije…Tako je propao moj san o NBA ligi, a siguran sam da bi igrao dobro tamo, jer meni odgovara taj stil igre, priča Gurović i dodaje:
– Tada je u ekipi sa nama bio Dejan Radonjić, već se “ubucio” i bio u godinama. Kada sam ja vidio da on ne može više fizički da igra košarku, kod uprave kluba sam insistirao da stave “Radonju” da bude trener. Nisu se tad neke stvari poklopile, ali sam rekao da će postati veliki trener.
Poslije Vojvodine, ilo je nagoveštaja da će Milan Gurović nastupati za Uniks iz Kazanja. Ipak za ovaj klub nikad nije zaigrao nakon čega je potpisao dvomjesečni ugovor sa Partizanom do kraja 2004. godine. Tokom igranja u Partizanu suočio se sa depresijom.
– Nema šta da se krije, jednostavno svaki treći profesionalni igrač doživi to što sam ja doživio. Ti panični napadi, napadi anksioznosti, šta ja znam, to je sve povezano sa preranim odlaskom od kuće. Znam dosta mojih kolega koji su to isto doživjeli, pazi i iz reprezentacije, samo neću da im spominjem imena…Ja to ne krijem, nemam razloga, to je hvala Bogu iza mene. Veliki je to stres. Sve se to skuplja u čovjeku i kad se čaša prelije, a meni se to prelilo sa 29 godina kad sam bio u Partizanu…Nisam pružao partije koje su se očekivale od mene, ali moraš sam da “izađeš” iz svega toga. Ne postoji lijek, nešto što može da ti pomogne, dakle sam sebi jedino možeš pomoći pozitivnim razmišljanjem. Najbolje je počitati knjigu od Džo Barija, “Panika vej”. Ona je lijek za sve te stvari, otkriva Gurović.
Zvezda?
– Igrao sam dobro, imali smo mi još dobrih igrača. Naravno da je Partizan u tom momentu bio bolji od nas, kao ekipa i logistički naravno, ali ne bi o tome…Igrali smo dosta dobrih utakmica, volio sam kad je što više publike, Zvezdini navijači su me gurali. Mogao sam dvije utakmice da odigram, naravno kasnije te stigne umor kad došeđ kući…U moje vrijeme Crvena zvezda i ova sad ne može to da se poredi. Došao je Nebojša Čović, organizacija je bolja, vrhunski trener, sistem, realno na sve gleda Gurović.
Kompletan intervju pogledajte u linku ispod.
One Comment